Close

Наш Архијереј

Епископ аустријско-швајцарски и администратор франкфуртски и све Немачке Господин АНДРЕЈ

Из историје Епархије Средњоевропске

Geschichte / 22. јул 2014

Све до Другог светског рата Српска Православна Црква није имала ни једну организовану Црквену општину на територији Савезне Републике Немачке. Срби који су у то време живели на том подручју, одлазили су у Руске храмове чији је црквени живот био донекле организован.

Након капитулације Немачке и слома фашистичког режима, Срби који су били у нацистичким логорима, принудном раду или који су под другим околностима морали да напусте своју отаџбину, нису желели да се врате и да живе под комунистичким режимом. Тако се "на територији Немачке, окупиране и подељене од савезника, налазило око 8.100.000 бивших ратних заробљеника, присилних и добровољних радника, који су за време рата доведени у Немачку." Једни су остајали и започињали живот у њој, а други су тражили боравак у прекоокеанским земљама. Међу онима који нису желели да се врате у своју отаџбину било је неколико десетина хиљада Срба. Логори, који су некада били концентрациони сада су постали домови за незбринуте бивше логораше, српске војнике, војсковође и генерале. Након изласка из логора започињали су нови живот у туђој земљи. Они су убрзо постали главни ослонац и снага при оснивању црквеног живота на овом тлу.

Живот после логора

Известан број српских епископа, свештеника и богослова нашао се у логорима широм Западне Европе. Међу српским духовницима били су патријарх Гаврило Дожић, епископ Николај Велимировић, епископ Иринеј Ђорђевић и преко "педесет српских свештеника, свештеномонаха и ђакона." Многи од њих одлучили су да се не врате у отаџбину и живе под комунистичким режимом те су преузели духовну бригу о своме народу. Сви ови почеци око организовања црквеног живота у Немачкој везују се за логоре и заједнице у њима. Онај део Срба, који се одлучио за останак у Немачкој, а након збрињавања својих породица, почео је да проналази места за богослужења и да се окупља око својих свештеника. Прве српске парохије биле су логорске заједнице касније прерасле у прве парохије и црквене општине. Обично су заробљеници након изласка из логора одлазили у најближе градове. У њима су проналазили запослење, дом и места за богослужење.

Свештеничко братство

Српски свештеници са својим народом нашли су се на тзв. мисионарском подручју "који је у црквено-правном смислу припадао Патријарху српском, јер ти простори нису били укључени ни у једну, тада постојећу епархију Српске цркве." Због комунистичког режима који је тада владао у Југославији, Српској Православној Цркви било је забрањено одржавање веза са дијаспором те су се многи свештеници на територији Немачке обраћали Епископу америчко-канадском Дионисију који се налазио у Сједињеним Америчким Државама. На оснивачкој скупштини свештеничког братства 6. децембра 1948. године у Лондону, прочитано је писмо Патријарха Гаврила од 28. октобра 1948. године где између осталог пише: "…црквене општине у иностранству које већ постоје или које се буду образовале, дакле у овом случају ван епархије Америчко-канадске, стоје под непосредном јуриздикцијом Српског патријарха." Свештеничко братство показало се као "незаобилазни чинилац у свим деловима црквеног живота". Оно је донекле одржавало везу са Српским патријархом и преко архијерејских намесника устројавало Српску Православну Цркву на територији Немачке, Аустрије, Велике Британије и Италије. На територији Западне Европе 1952. године било је осамнаест свештеника. Шест у Великој Британији, седам у Западној Немачкој, два у Аустрији и по један у Француској, Италији и Белгији. Архијерејски намесник за Велику Британију био је протојереј-ставрофор Милоје Николић, а за Западну Немачку и Аустрију протојереј-ставрофор Милан Јовановић. На подручју Западне Немачке где је служило седам свештеника већ почетком шездесетих година било је око 10.000 православних Срба. Његова Светост Патријарх српски Герман је 1967. године, разрешио по молби проту Алексу Тодоровића и на његово место за архијерејског заменика за Западну Немачку поставио протојереја Добривоја Ћилерџића. Оваква организациона структура са руковођењем од стране архијерејских намесника није могла да одговори потребама црквеног поретка.

Оснивање епархије

Прилив Срба у земље Западне Европе педесетих и шездесетих година био је све бројнији. Већ основане парохије и црквене општине заживеле су и јавила се потреба за постављењем епархијског епископа. Појавом раскола у Сједињенима Америчким Државама, 1963. године приступило се интезивније на решавању црквеног устројства у Западној Европи. У једном од својих писама које је упутио Патријарху Герману, а у вези постављања епископа за Западну Европу, протојереј Алекса Тодоровић између осталог пише: "…морам још једаред обновити свој предлог и молбу Вашој Светости, да са своје стране учините све што је у Вашој моћи да се то питање најхитније реши. Ни један разлог не говори да Свети Архијерејски Сабор треба, може и сме решење овога питања да одлаже у недоглед, а све говори да ово треба решити најхитније."
На ванредном заседању Светог Архијерејског Сабора на седници од 12. марта 1969. године, донесена је одлука о оснивању нове епархије за Западну Европу под називом Српска Првославна Епархија западноевропска и аустралијска са седиштем у Лондону. Ова Епархија обухвата сву досадашњу дијаспору Српске Православне Цркве.

Први епископ

На овом заседању Свети Архијерејски Сабор изабрао је за првог Епископа новоосноване Епархије, викарног Епископа моравичког Лаврентија за епархијског Епископа новоосноване Епархије западноевропске. У време оснивања Епархије за Западну Европу било је тринаест српских парохија: шест у Великој Британији и то у следећим градовима: Бермингем, Бетфорд, Дарби, Кардиф, Лондон и Халифакс, пет у Немачкој: Диселдорф, Минхен, Оснабрик, Хановер и Берлин, једна у Аустрији у Бечу и једна у Француској у Паризу. Епископ Лаврентије је устоличен у Лондону, 29. марта 1969. године. Устоличење је извршио Епископ бачки Никанор. Првобитно седиште Епархије западноевропске и аустралијске било је у Лондону. Епископ Лаврентије је прву седницу Епархијског савета за Велику Британију одржао у Лондону, 26. априла 1969. године. За остали део епархије седница је одржана у Диселдорфу 3. маја 1969. године. Из Лондона Епископ Лаврентије почео је обилазак српских парохија широм Западне Европе са циљем да упозна свештенике и црквене управе.

Аустралија

Будући да је територија нове епархије обухватала и Аустралију, Епископ Лаврентије и тамо одлази у обилазак Српског народа. Први пут половином децембра 1969. године, а други пут у октобру 1970. године. Због раскола који се брзо ширио из Америке, број верника, на територији Аустралије, "који су остали у јединству са мајком Црквом износио је свега регистрованих чланова 485." Након организованог црквеног живота и стварања могућности за оснивање нове засебне епархије за Аустралију и Нови Зеланд, Епископ Лаврентије предлаже а Свети Архијерејски Сабор оснива нову Епархију за Аустралију. Трећи пут Епископ Лаврентије долази у Аустралију 22. децембра 1973., а враћа се 14. јануара 1974. године. За време ове посете, а по одлуци Светог Архијерејског Сабора, увео је у трон првог Епископа аустралијско-новозеландског Николаја, 31. децембра 1973. године и том приликом опростио се од свештенства и верника тог дела своје епархије.

Диселдорф

Како су обавезе Епископа Лаврентија захтевале да своју мисију архипастира обавља и на територији Немачке као и у другим земаља Западне Европе, наметнула се потреба за једним новим административним центром. Будући да је црквени живот на простору Велике Британије био солидно организован потреба Цркве била je да се седиште Епископа трајно пренесе у Немачку где је стално присуство Епископа било од велике потребе. Кућа, која је била у власништу Српкиње Радојке Грубић, уступљена је без накнаде, за канцеларије и административни центар Епархије. Кућа се налазила недалеко од Диселдорфа. Ово је било прво административно седиште Епархије у Немачкој све до 13. јуна 1972. године. Те године епископ Лаврентије добио је од Евангелистичке цркве за Северну Рајну у Диселдорфу просторије за канцеларију, стан за епископа и помоћно особље.

Химелстир

Две зграде са црквом купљене су 1978. године у месту Химелстир надомак Хановера са намером да ово буде нови духовни центар Епархије западноевропске. Куповину је помогла Евангелистичка и Римокатоличка црква као и многобројни прилози Срба и Немаца. Административни центар Епархије где је постојала и штампарија, остаје у Диселдорфу све до 1. јануара 1979. године када је премештен у Химелстир. Освећење манастирског храма и центра Епархије западноевропске обавили су, са благословом Патријарха српског Германа, 3. јуна 1979. године, чланови Светог Архијерејског Синода, Митрополит дабро-босански Владислав и Епископ шумадијски Сава заједно са надлежним Епископом Лаврентијем.

Штампарија

Упоредо са организовањем нове Епархије, успостављајући сва неопходна црквено-административна тела и органе сагласно са Уставом Српске Православне Цркве, Епископ Лаврентије оснива и штампарију која је одиграла значајну улогу у животу Цркве на овим просторима, а и шире. Захваљујући финансијској помоћи Евангелистичке цркве и председнику Евангелистичке заједнице др Шобера, Епископ Лаврентије оспособио је штампарију. Она је почела са радом у другој половини 1972. године, прво у Диселдорфу да би касније била премештена у Химелстир. У њој су штампане књиге, часописи и листови различитог садржаја. Један од најважнијих подухвата био је штампање дела владике Николаја Велимировића. Највећи подухват у штампању ових књига било је проналажење чланака владике Николаја, редиговање текстова и њихово објављивање.

Нова Епархија

На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве у мају 1989. године Епископ западноевропски Лаврентије изабран је за Епископа шабачко-ваљевског. Као Епископ администратор остаје на челу Западноевропске епархије до 1990. године када је изабран нови архијереј.

На ванредном заседању Светог Архијерејског Сабора који је одржан од 30. новембра до 6. децембра 1990. године, донешена је одлука о подели Епархије западноевропске на две: Средњо-европску са седиштем у Химелстиру у чији састав улази Немачка, Аустрија, Швајцарска, Шпанија и Италија, а којом и даље администрира Епископ Лаврентије и на Британско-скандинавску са седиштем у Штокхолму у чији састав улазе подручја Шведске, Норвешке, Велике Британије, Француске, Данске, Луксембурга, Холандије, Белгије и Монака.

Нови архијереј

Следеће године, на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора, 1991. године, изабран је протосинђел Константин (Ђокић) за епархијског архијереја упражњене Епархије средњоевропске са седиштем у манастиру Успења Пресвете Богородице у Химел-стиру, Немачка. Чин архијерејске хиротоније извршио је Патријарх српски Павле уз саслуживање Епископа: жичког Стефана, шабачко-ваљевског Лаврентија, сремског Василија, канадског Георгија, бачког Иринеја, банатског Атанасија, бихаћко-петровачког Хризостома и осечко-пољског и барањског Лукијана. Увођење у трон Епископа средњоевропског извршио је Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије 1. септембра 1991. године у манастиру Успења Пресвете Богородице у Химелстиру. Епископ Константин долази на чело Епархије средњоевропске у једно ужасно време по српски народ. Његов архипастирски рад на територији држава које су прве признале и подржале самосталност Републике Хрватске био је тежак. Епископ Константин и свештеници свакодневно су прихватали и помагали српске избеглице укључујући их у црквени живот. Поред тога рад на организовању Епархије се нормално одвијао.

Реорганизација епархија у Западној Европи

Неколико година након оснивања Епархије средњоевропске, на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора, 1994. године, долази до арондације парохија Српске Православне Цркве на територији Западне Европе. Из састава Епархије средњоевропске издвојена је Италија и припојена Митрополији загребачко-љубљанској. Извршена је арондација Епархија британско-скандинавске са седиштем у Штокхолму и Епархије западноевропске Митрополије новограчаничке; формирана је нова Епархија западноевропска са седиштем у Паризу. У састав нове Епархије улази Француска, Шпанија, Португалија, Холандија, Белгија и Луксембург.

После извршене арондације, Епископ средњоевропски Константин приступио је организовању црквеног живота у својој Епархији. Присилно исељавање српског народа из ратом захваћених подручја бивше Југославије, довело је до увећања постојећих и оснивања нових црквених општина и парохија. Епископ Константин настојао је да ни једно место његове Епархије где су живели Срби не остане без духовног старања и богослужбеног места.

На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 26. маја 2011. године формирана је нова Епархија аустријско-швајцарска. Арондацијом, Аустрија и Швајцарска, издвојене су из састава Епархије средњоевропске, а Италија, која је припадала Митрополији загребачко-љубљанској ушла је у састав новонастале Епархије. За администратора новоформиране Епархије аустријско-швајцарске, постављен је Епископ бачки Иринеј. Након последње арондације у саставу Епархије средњоевропске остала је Савезна Република Немачка.

После вишегодишњих нагомиланих проблема у Епархији средњоевропској, Свети Архијерејски Синод је на својој седници, одржаној 14. децембра 2012. године, разрешио је Епископа Константина од управљања Епархијом средњоевропском. На истој седници умољен је Патријарх српски Иринеј да преузме администрацију над Епархијом средњоевропском, који је још месеца маја 2010. године преузео администрацију над Црквеном општином Берлин.

На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора СПЦ-е у Београду, 23. маја, 2014. године, за Епископа Богом-чуване Епархије средњоевропске изабран је Високо-преподобни архимандрит Сергије (Карановић). Хиротонија новоизабраног Епископa средњоевропског Сергија обављена је 26. јула 2014. у Саборном храму Светог Архангела Михаила у Београду, а претходног дана 25. јула обављено је наречење. Торжествену архијерејску Литургију у београдском Саборном храму служио је Његова Светост Патријарх Иринеј уз саслуживање више Епископа. Свечани чин устоличења у трон епископа средњоевропских обављен је 7. септембра исте године у манастиру Успења Пресвете Богородице у Химелстиру.

протођакон др Дамјан БОЖИЋ